Kanačkovi su namirnice sa sela otkupljivali i onda delili šakom i kapom. Velike korpe su punili namirnicama, a onda pokrivali da se ne vidi šta je unutra i to tako „da ne zna leva šta čini desna".Onda je jednog dana izbegli sveštenik, Aleksandrov pobratim, otac Dušan Klipa rekao: „Aco, činiš velika dobročinstva i to se mora zabeležiti da se ne zaboravi". Tako je on počeo da pravi dugačak spisak učinjenih poklona u novcu, hrani, odeći, ogrevu... On je doveo sinove i ćerke prote Milojevića, a jedan protin sin, Velja Milojević, mnogo kasnije će, u Francuskoj, postati glumac Šarl Milo. Već na samom početku rata, Jevreji su počeli trpeti progone i represalije. Morali su nositi žutu traku oko ruke i Davidovu zvezdu na odeći. Priča se da čak nisu smeli hodati trotoarom, nego kolovozom. Polu-Jevrejka je bila i moja školska drugarica, Vera Rožarovski, kojoj je otac bio Poljak, levičar. On je ubrzo bio uhapšen i nikad se više nije vratio.
Nas dve smo samo kratko vreme išle u lepo, starinsko zdanje Škole „Kralj Aleksandar". Ubrzo su škole postale kasarne, a đaci su pohađali časove u kafanama, u crkvenoj porti, magacinima, privatnim kućama... Sećam se samo jedne proslave Svetog Save i priredbe u školskoj sali, kada smo bile kostimirane kao godišnja doba. Ja sam bila „Sunce". Bilo je i cveća, pahuljica, šumskih vila... Mala Jasminka trebalo je da se pojavi u ulozi anđelčića, jer je tako i izgledala, ali je bila ipak previše mala, čak i da bi samo „proletela".
Učiteljica Dara Milojević, Srbijanka, bila je proterana u Srbiju, u Beograd, a tako i divne komšije, lepa učiteljica, Piroćanka, Desanka, sa mužem, profesorom Stevanom Karadžićem, i sinom Brankom i to na insistiranje „vlasnice kuće".
Stevan i njegov školski kolega Đurka Iric, takođe Jevrejin, i dalje su se družili, posećivali, pomalo krišom i sećali se zajedničkog maturskog putovanja na Rab (koji je mnogo kasnije bio koban za Stevana). Ali to druženje nije više moglo da bude dugog veka. Bašta Kanačkovih se sučeljavala s baštom sinagoge i jedne noći, u kasno leto, iz sinagoge su se začuli krici i jecaji. Okupatori su dovodili Jevreje, iz kreveta, poluobučene, i vodili ih u logor. Najpre su bili u Beogradu, na Studentskom trgu, u Etnografskom muzeju i na Sajmištu, a kasnije su poslati u zloglasne logore - dušegubke. Tako su odvedeni i nestali dr Iric s porodicom, Stevanov kolega Đurka, Janka Švarc, Dajčovi, Fišgrundovi i još mnogi. Veru Rožarovski, njenu majku i tetku, rođaci su izvukli iz logora još u Beogradu, sakrili ih i spasili.
Hrabra i plemenita gospođa Paulina, koja je dobro govorila nemački, s malom Jasminkom u naručju, rizikujući da bude uhvaćena, nosila je odeću i hranu govoreći da ide kod rođaka, u goste, da ide kod specijaliste lekara, da se seli na kratko, a u stvari sve je nosila Jevrejima. Da je to potrajalo i da ju je neko pratio, i sama je mogla dospeti u logor, ali ubrzo su Jevreji odvedeni u već znane logore, daleko.
U mnogim pančevačkim komfornijim kućama, pa i u kući Kanačkovih, sobe su bile „rekvirirane" i određene da postanu stan viših nemačkih oficira. Tako se u kuću u Ulici oslobođenja, koja se pod okupacijom zvala Ulica admirala Šera, uselio major „oberštabsarcg".
(nastaviće se)
