Ovi prvi prevodi Tefi na srpski jezik upoznali su našeg čitaoca s ovom retko talentovanom feljtonistkinjom. Tragična je sudbina pisca koji je imao nesreću da bude dobar feljtonista. Kako je pisao Mihail Osipovič to se desilo i s Tefi, „velika popularnost feljtonistkinje, pomračila je, njeno pravo lice velikog pisca, retkog psihologa i iskrenog pesnika ljudske duše... knjiga priča Tefi puna je bola koji se smeje. Nije potrebno nagađati u kojim stvarima je Tefi blizak Dostojevski, a u kojim Bunjin. Ona je zadivljujuće ruska, ta 'oštroumna književnica' Tefi: ona prekrasno ume da gleda kroz onog ko od nje očekuje duhovitu reč. Kaže - i gleda: šta je on video iza šaljivog smeha? Da li je video ono što uopšte nije ni nalik na smeh?"
Od pariskog kruga ruskih emigrantskih pisaca, u Biblioteci ruske kolonije u Gradskoj biblioteci u Pančevu, mogu se naći, kao raritetna izdanja, dela Ivana Bunjina, Alekseja Remizova, Aleksandara Kuprina, Borisa Zajceva, Zinaide Gipius, Mereškovskog... objavljena u emigraciji, u Parizu između dva svetska rata.
„Francuski klub" u Pančevu bio je je jedan od najaktivnijih u državi, a u gradu „kulturni i intelektualni centar u kome se svako dobro oseća". Zahvaljujući živoj aktivnosti Kluba, u Pančevu su boravile mnoge u to vreme poznate ličnosti kulturnog i javnog života Francuske. Od francuskih gostiju: Pol Labe, Emil Oman, profesor istorije na Sorboni, Pol Mase, lektor francuskog jezika na našem univerzitetu. Klub je posetio francuski poslanik s osobljem poslanstva u pratnji velikog broja članova francuske kolonije iz Beograda, 1934. general Lepetit, vojni ataše, Alfons Mise, ataše francuskog poslanstva, sa suprugom, Tibo, pomoćnik vojnog atašea, sa suprugom, Barbije, pomoćnik atašea, Goteren, francuski konzul, Žan Burgoen, potpredsednik Društva prijatelja Jugoslavije u Parizu i direktor lista „Lć école de Belgrad", i Guvi, generalni direktor, sa suprugom. Iz Društva prijatelja Francuske došli su Svetislav Petrović, književnik i generalni sekretar Društva prijatelja Francuske, Miodrag Ibrovac, književni istoričar i profesor Beogradskog univerziteta. Za počasne predsednike Kluba tada su izabrani: Eduarad Erio, predsednik ministarskog saveta na raspolaganju, i Pol Emil Nažjar, ministar i poslanik na našem dvoru, a za počasne članove: Maksim Dibaj, tada poslanik Francuske republike u Venecueli, general Lepetit, Alfons Mise, Barbije, Fransoa Lakot, savetnik poslanstva, i Žan Burgoen. Zasluge za uspešan rad „Francuskog kluba" u Pančevu pripadaju predsednici LJubici Hayi Pavlović, Madlen Jermolajev-Buvije, nastavnici francuskog jezika, i sekretaru kluba Mihovilu Tomandlu.
Povodom srdačnog dočeka koji su građani Pančeva priredili Luju Bartuu, ministru inostranih poslova Francuske na Dunavu, 24. jula 1934. godine (9. oktobra 1934. godine Luj Bartu ubijen je u atentatu u Marseju zajedno s kraljem Aleksandrom Karađorđevićem), i pozdrava tadašnjeg gradonačelnika Pančeva Lazara Šuvakovića i predsednice „Francuskog kluba" LJubice Hayi Pavlović, francuska štampa donosi opširne informacije o „Francuskom klubu" u Pančevu: „Matain", „Excelsior", „L'ekole de Paris", „Figaro", „Le petit Parisien".
Pančevačka međuratna štampa takođe donosi informaciju o dočeku Luja Bartua, pa čitamo: „24. ovog meseca građanstvo Pančeva izašlo je na Dunav da pozdravi brod koji je nosio našeg visokog gosta, gospodina Luja Bartua, francuskog ministra spoljnih poslova. Većina građanstva koje je pošlo da dočeka brod ukrcalo se na zasebnu najmljenu lađu 'Prešern' koji se, dupke pun, opasno nagnuo na jednu stranu, približavao brodu na kome je bio gospodin Bartu.
U jednom kraju broda školska deca obučena u belo, na krovu vojna muzika koja je neprekidno svirala 'Marseljezu', svet koji kliče sve se više približavao Aleksandru Prvom.
(nastaviće se)
