Vera Carina, dirigentkinja hora PSCPD:
- Po čemu ću pamtiti 2009? Da li po tome što je najavljena kriza, pa su mi se u glavi vrtele kombinacije o skladištenju šibica, sapuna, pekmeza, ulja, ogreva, ili po vakcini, ili po pasošima? Ne.
Prvo lepo:
Moj pionirski poduhvat, celovečernji koncert školskog kvarteta „Maestozo" u foajeu KC-a. Pevačko društvo je prvi put pevalo na Vaskrs u ponoć. Učinjena mi je velika čast. Bila sam predavač na Internacionalnoj konferenciji pravoslavne duhovne muzike u Joensu u Finskoj, gde sam fascinirala pravoslavni muzički svet životom, istorijom i notnim bogatstvom našeg pevačkog društva. A oni mene svojom prekrasnom zemljom i jednostavnim životom. Još jedno profesionalno priznanje - postala sam član žirija međunarodnog festivala „Horovi među freskama". Ukrajinci iz Krivog Roga puni ljubavi, strasti i slovenske topline pevali su i družili se s Pančevcima. Svi koji su imali priliku da budu u njihovoj blizini mislim da su se našli u nekoj drugoj dimenziji života. Doživela sam, zajedno s mojim pevačima, čudo, kada je na dan Svete trojice, na arhijerejskoj liturgiji na temeljima spaljenog hrama Svete Trojice u Mostaru, Vladika Grigorije, pred masom okupljenog srpskog naroda, ali i pred najvišim predstavnicima drugih verskih zajednica, krstio novorođene muške trojke.
A sad ono drugo:
Umro je Ernest Krumes, a s njim i moja velika nada da ću uz njegovu dragocenu podršku uspeti da napravim stalni Gradski kamerni orkestar. Prošle godine smo imali školski raspust na katolički Uskrs i jesenji raspust na katoličke Sve svete, a odrađivanje tih dana na pravoslavne zadušnice)... Suočena sam s košmarnim pubertetom u sopstvenom domu. Tri jake individue bore se za prostor dozvoljenim i nedozvoljenim metodama. Osećam se bespomoćno. Moji su, lepi, veliki i u suštini dobri, samo...
Ipak:
Pred kraj godine, jedna velika radost, ali i muka. Naša Nana okotila je 12 predivnih labradora.
Šta je od ovoga naj, naj, pokazaće vreme. Važno je negovati želju za snažnim doživljajima tokom borbe koja se zove život.
| Melinda Ligeti |
Melinda Ligeti, kompozitorka:
- Prošla godina je zapravo godina mog ponovnog rođenja. S 13 godina vozačkog iskustva desilo se nešto na šta nisam mogla računati. Zaspala sam za volanom jureći 140 km/h i sletela s autoputa ka Budimpešti, preletela jarak i ogradu koja razdvaja šumu od puta, prevrnula se... Kada sam se osvestila, našla sam rupu na zadnjem staklu auta, provukla se, sakupila stvari koje su izletele pri prevrtanju. Odlučila sam samo da nađem mobilni telefon i da javim dečku da ćemo se sresti u bolnici... Pogledala sam ka ogradi - netaknuta, auto ugruvan, točkovi u vazduhu... Glava otečena i teška, leva ključna kost po izgledu zaključujem da je slomljena... Nema bola, samo želja da se iskobeljam odatle... Penjem se na ogradu, preskačem na mestu gde postoji prekid bodljikave žice, odlazim do puta, mašem, tražim pomoć. Niko se ne zaustavlja, okrećem se - stigla policija, ubrzo i hitna pomoć... Četvrtog dana su me pustili iz bolnice, prva dva su bila kritična zbog povrede glave... Preživeh, Bogu hvala.
Druga polovina godine je bila potpuno divna i produktivna. Postoji neko ko možda i više od mene veruje u to što radim. Zahvaljujući njegovim veštim prstima na basu, velikom entuzijazmu i odličnim organizatorskim sposobnostima, oformljen je bend koji za sada funkcioniše pod imenom „Melindabend" (http://www.facebook.com/l/e9ba2; www.myspace.com/melindabend). U nekoliko navrata svirali smo u klubu „Svirka", to jest TNT. Bilo je prilike da nas ljudi čuju i vide na neformalnim svirkama. Sledeća godina je godina izdavanja albuma prvenca, snimanja spotova i mnogo nastupa što formalnih što neformalnih, kako u Pančevu, tako i u ostatku Evrope.
| Radovan Đerić |
Radovan Đerić, filmski autor:
- Svetska ekonomska kriza i virus A/H1N1 su ono što želim da zaboravim, dok ću u trajnom sećanju zadržati uspehe mojih filmova na raznim festivalima dokumentarnog filma. Žao mi je što mi u sećanju neće ostati ukidanje viza za naše građane, jer smo mi takve povlastice već imali u bivšoj SFRJ. Od trenutka uvođenja viza pa do ukidanja istih, ja sam po belom svetu putovao samo u mislima, a kako stvari stoje, ovakav vid putovanja ću praktikovati i ubuduće jer mi za takvo putovanje nije potreban novac. Najveću mi je radost u prošloj godini priredio moj petogodišnji sin Milan kada je na fudbalskoj utakmici klinaca iz ulice postao najbolji golgeter svoje ekipe. Doduše, slavila ga je i protivnička ekipa.
| Ivan Ivačković |
Ivan Ivačković, rok kritičar:
- Smisao ovakvih rubrika obično je u tome da se, kroz prebiranje po ličnim stvarima, kaže nešto od opšte važnosti. Trebalo bi, na primer, da svečano saopštim kako ću 2009. pamtiti po definitivnom krahu svetske ekonomije, domaća je krahirala par decenija ranije; ako nigde drugde, tu smo bili avangarda. Ili po oživljavanju nasilja u Beogradu. Ili da pomenem nešto lepše, ukidanju viza. Ništa od toga! Svako ko očekuje „velike misli" neka odmah skloni oči s ovog teksta. Jer, ako pričamo o 2009. godini, meni je uspomena nad uspomenama posmatranje moje ćerkice koja počinje da sklapa prve rečenice. Takođe, 2009. ću pamtiti po tome što sam ostvario jednu od tinejyerskih želja i napravio bend u kojem sviram bubnjeve. Pod imenom „Spenks" za 100 dana smo postigli više nego mnogi drugi za deset godina: medije smo uzburkali kao kad „Aerosmit" objave novi album, a prvi koncert smo imali na Ušću, na bini većoj od Stingove, pred skoro 10.000 ljudi. Naposletku, pamtiću 2009. po tome što sam definitivno napustio novinarstvo i otarasio se te nezdrave strasti koja me je držala četvrt veka. Neko pametan, valjda Čerčil, rekao je kako je novinarstvo najlepša profesija na svetu, pod uslovom da je napustite na vreme. Da ga parafraziram: svaki momenat je dobar za ulazak u novinarstvo i svaki momenat je još bolji za izlazak. Eto. Ništa mudro, kako bi, odmah iza Čerčila, rekao Bregović. Ili možda i nije tako. Jer šta čovek može pametnije da radi nego da brine o svojim snovima i svojoj deci? Prestanite da brinete o Tadiću i Nikoliću. Oni, verujte, umeju da brinu sami o sebi.
| Miroslav Stamatov |
Miroslav Stamatov, student režije:
- Januar - Festival studentskog filma „Kustendorf" na Mokroj gori i upoznavanje sa DŽimom DŽarmušem. Februar - FEST na kome su između ostalog bile premijere filmova „Zona mrtvih" i „Život i smrt porno bande". Mart i april - početak rada na filmu „Flešbek”, koji sam iznenada morao da prekinem zbog nezgodne povrede skočnog zgloba koja me je udaljila s teniskih terena čitave sezone. Maj - uskočio sam u biciklističko sedlo i prešao u okviru aktivnosti Biciklističkog kluba „Kamikaze" skoro 2.000 km prošle godine. Jun - desilo se jedno od najlepših venčanja na kojem sam sasvim slučajno bio kum. Jul - nezgodan mesec, kao i uvek, zbog mnogobrojnih poklona za rođendane bližnjih jer večito kuburim s novcem pošto mi svi za koje radim duguju. Avgust - „Sziget", muzički festival u Budimpešti, i koncert grupe „Faith No More". Septembar i oktobar - rad na reklamnim kampanjama Festivala sporta i Dana grada Pančeva. Novembar - ubiranje plodova i uživanje u slavi zbog prošlomesečnog rada. Decembar - Lisabon, zanimljiv grad u kome niko ne priča engleski.
| Ana Maria Popović |
Ana Maria Popović, multimedijalna umetnica:
- Mogu slobodno da kažem da mi je prošla godina bila veoma interesantna, u svakom mogućem smislu. Počela je mojim zaposlenjem kao baletskog predavača, okruženog decom koja žele da nauče nešto o toj plemenitoj umetnosti, a usput odišu pozitivnom, dečjom, čistom energijom. Ta energija se s lakoćom prenela na mene. Nažalost, to je trajalo svega nekoliko meseci, ali zatim su usledili mnogi važni događaji. Uglavnom je sve bilo prožeto muzikom. Još uvek hladni, prvi prolećni dani protekli su s bendom „Blues Delivers" u studiju, gde smo započeli snimanje, koje će se i u ovoj godini nastaviti. Od važnih događaja za moj umetnički razvitak, svakako, izdvajam otvaranje moje prve samostalne izložbe u Galeriji „Dvorište", u maju. Zatim je otpočela sezona moto-susreta, tokom koje sam s bendom imala mnogo nastupa, zamalo svakog vikenda. Krajem letnje sezone, počela sam da radim u jednoj uspešnoj pančevačkoj kompaniji, i to u svojoj struci, dakle, kao dizajnerka enterijera i aranžerka. Raditi posao koji volimo, u našem podneblju se uglavnom smatra privilegijom, stoga sam ja zadovoljna. I više od toga, jer sam se zaista trudila da do toga dođem svojim znanjem i upornošću. Takođe se osećam dobro kada pomislim na to da i dalje uspešno usklađujem svoje obaveze, muzika je uvek prisutna, nastupam sa bendom, ili gostujem na nastupima drugih bendova u kojima sviraju moji prijatelji, ili su u pitanju neki drugi sastavi koje samo uživam da slušam uživo. Sve me to ispunjava. Krajem prošle godine, simbolično započinjići nešto novo, u novembru i decembru „Blues Delivers" su nastupili u Temišvaru. To će se najverovatnije nastaviti i u ovoj godini i to me raduje.
