Diplomirao na Pravnom fakultetu na Univerzitetu u Beogradu. Magistrirao je 2007. godine s počastima bankarsko i finansijsko pravo na Londonskom univerzitetu, gde je primio nekoliko nagrada za akademsko isticanje uključujući i „Dekanovu nagradu" i „Ros Krenston nagradu" za najboljeg studenta bankarskog prava. Po povratku iz Londona bio je na vodećoj poziciji u građenju funkcije finansijske stabilnosti u Narodnoj banci Srbije. Danas je direktor Kontrolinga u Kabinetu guvernera NBS.
„pPRESc": Među najcenjenijim univerzitetima u svetu nalaze se oni u Sjedinjenim Američkim Državama i u Velikoj Britaniji. Vi ste odabrali da se usavršavate u Londonu. Kakav je britanski sistem studiranja u odnosu na naš?
V. Jelačić: Zadovoljavanje i negovanje stremljenja studenta, tu je osnovna razlika. Sistem je fleksibilan i nije jednak za sve, nije uniforman ni u pogledu materije, ni u pogledu zahteva fakulteta. Školovanje u Londonu zaista primereno je modernom čoveku. Student sam kroji svoja interesovanja, sam kreira inpute i ne biva opterećen štivom od koga neće imati previše koristi u životu. Onaj ko želi da se bavi naučnim radom, imaće priliku da upravo to od prvog dana i radi, a neko kao ja, ko se odlučio za „tržišni profesionalizam", najčešće će za svoj osnovni udžbenik imati „Financial Times" ili „The Economist". S druge strane, biću potpuno iskren da je velika privilegija imati široko obrazovanje iz Srbije. Pored toga što vas ono čini užasno zanimljivim u socijalnom kontekstu, kada svakome od svojih kolega od Perua do Australije znate ne samo glavni grad, nego i specifičnosti pravnog sistema države iz koje su, već ste i u mogućnosti da se lako adaptirate na zahteve profesora, lako podnosite zahtevnije zadatke, i konačno navikli ste da valjano zagrejete stolicu.
• Mnogo bi bilo interesantnije ako biste mogli da nam odgovorite kakav je britanski sistem studiranja u odnosu na američke i evropske modele?
- Britanski sistem obrazovanja je, kao i sama Velika Britanija, specifičan i originalan. Naime, to nije američki sistem, a svakako nije ni kontinentalni. Čini mi se, da su upravo ova dva sistema od britanskog uzimala specifičnosti, a da je britanski sistem uspeo da zadrži tradicionalnu širinu i sveobuhvatnost, i da je na fascinantan način uveže s praktičnošću i primenjivošću, nekako - prava sredina. Dok ćete na britanskom fakultetu u odnosu na kontinentalni imati mnogo veću slobodu u izboru literature i mnogo veće učešće ljudi iz prakse kao predavača, opet ćete, u odnosu na američki, mnogo više vremena provoditi na istorijskim i širim društvenim aspektima teme koju obrađujete.
• Godinu dana ste proveli u Londonu na „Queen Mary koledžu" Univerziteta u Londonu. Kako je tamo organizovan svakodnevni rad sa studentima? Kakvu pomoć ste dobijali od kolega i profesora?
- Moj master kurs, kao i većina drugih, pretpostavljam, bio veoma kvalitetan, ali bez onoga što Englezi zovu „stiff upper lip", mesto gde se mnogo radi, ali i zabavlja. Tokom čitave godine primećivao sam balans u akcentu koji se stavlja na školske i vanškolske aktivnosti studenata. Vreme provedeno na predavanjima i u čitaonicama bilo je odlično izbalansirano sa slobodnim vremenom, što je kurseve činilo uvek intenzivnim, ali bez pritiska. Što se tiče odnosa fakulteta prema vama, reći ću isto ono što sam napisao u knjizi utisaka po prijemu diplome. „Direktan kontakt s profesorima, česti tutorijali, sastanci profesora i studenata, individualna podrška u svim istraživanjima, najbolje skrojena on-line baza za učenje na daljinu, obimna besplatna literatura, ali i žurke, organizovanja putovanja, karijerna savetovališta i prijateljski nastrojeno osoblje koje daje potpuno novo značenje reči administracija. Kada to sve spojite, dobijete poslediplomski kurs koji je uspeo da izbegne tvrdoću korporativnog pristupa obrazovanju, ali i da vas adekvatno spremi za susret s korporativnim svetom koji vas čeka."
• Pretpostavljamo da ste većinu vremena provodili u radu, ali sigurno je bilo i trenutaka kada ste s kolegama mogli i da se opustite. Kako izgleda slobodno vreme postdiplomaca u Velikoj Britaniji?
- Semjuel DŽonson, čuveni britanski publicista, pisac, mislilac, ali i bonvivan, rekao je još 1777. godine: „Kada se čovek umori od Londona, umorio se od života, jer u Londonu je sve što život ima da priušti." Mnogo se toga promenilo od 18. veka, ali ova izjava je i dalje tačna. Mislim da detaljniji odgovor nije potreban.
