Dušan Živković, poznatiji kao Žika-ležaj, već oko 15 godina je redovni posetilac svih pijaca u opštinama Kovin i Pančevo. Rodio se pre 50 godina u Bosanskoj Krajini, sadašnjoj Republici Srpskoj, u zaseoku Lusići. Dakle, u rodnom kraju Petra Kočića, satiričara i nacionalnog borca za prava Srba u bivšoj Austrougarskoj, tvorca Davida Štrbca i pisca „Jazavca pred sudom” i „Sudanije”. Za sebe kaže da ima „sve papire” za četiri zanata. Radio je u „Jadranki” iz Malog Lošinja kao profesionalni vozač svih kategorija. Po struci je grafički tehničar-knjigovezac kartonaže, zidar, tesar i kinooperater. Jedno vreme radio je i kao savezni rukometni trener u Malom Lošinju. U ludom vremenu tranzicije sve te silne kvalifikacije ništa mu ne vrede. Stalnog posla i dalje nema, pa prihvata da radi sve što mu se nudi, a za život zarađuje „po buvljacima”.
Buvljak kao radno mesto
– Redovno posećujem sve pijace i vašare u okolini, a na pančevačkom buvljaku moje kamionče se može videti svake nedelje. Tamo uz glasnu narodnu muziku, koja mi je imiy, uz pojačalo i mikrofon, prodajem svoju robu: polovne i nove delove za bicikle, putnička vozila, traktore, poljoprivredne alatke, eksere, lance, katance, ključeve, šrafovsku robu, čunkove, „laktove”, remenje, japanske prepelice, zečeve, divlje fazane, itd. Na mojoj tezgi uvek se nađe i poneki ležaj, odatle mi i nadimak Žika-ležaj – priča ovaj neobični čovek i dodaje:
– Ponekad me pozovu da očistim tavane i podrume starih kuća u Pančevu. Tamo uvek ima svega i svačega, pa i starih knjiga, koje uvek dobijam besplatno. Gazdama kao da su one najveći teret. Kad ih pitaš za knjige, samo odmahnu rukom i kažu: „Nosi!” Taj posao rade i moji prijatelji, a knjige posle toga redovno donose na buvljak. Sve ono što ne prodaju, a toga je uvek dosta, bacaju. Nešto od toga završi i kao stari papir. Pošto su knjige teške, mnogi od njih ne žele ni da ih vraćaju kući. Zbog toga ih radije poklanjaju meni. Tako sam, malo po malo, u svojoj kući formirao poveću biblioteku, s preko 1.000 knjiga. Pošto oskudevam u prostoru, knjige su mi postale sve veći teret s kojim nisam znao šta da radim.
Prepelice ne vole hladno
– Neke knjige, koje nisam „vario”, da ne kažem koje, odmah sam zapalio. Po mojoj proceni, do sada sam u svojoj bubnjari od metalnog bureta založio oko 500 knjiga. Japanskim prepelicama, koje gajim iz hobija, stalno je bilo hladno. Ugalj i drva su skupi, a za kilo starog papira dobija se samo 18 dinara. U vatri su završile skoro sve iscepane, prljave, mokre i buđave knjige. Moram da priznam, u početku sam bez pardona ložio i one debele sa zaštitnim koricama, kao i potpuno nove i ispravne knjige koje niko nikada nije ni otvarao. Kasnije, kako je vreme prolazilo, dok sam ih ložio, probudila se moja uspavana savest koja mi nije dala mira. Neki kažu, bolje ikad, nego nikad. Školsku lektiru nikada ne palim, te knjige ostavljam svojoj deci, a nešto poklanjam prijateljima za njihovu decu. Da budem iskren, ni ja u svoje vreme nisam voleo da čitam obaveznu lektiru. Baš zbog toga što je bila obavezna! Da me ne čuju deca!
Školskoj biblioteci u Bavaništu sam do sada poklonio oko 1.000 knjiga. Za njih sam pripremio još oko 500 primeraka. Oni uvek imaju prednost. Dajem im da biraju, pa neka nose šta ih interesuje. Ostatak će završiti u mojoj bubnjari. Ja sam od 11. maja 1993. godine stanovnik Bavaništa. Moja žena Jagoda je iz Bavaništa. Moja deca tu idu u školu. Red je da se i ja nekako odužim selu – skromno kaže Žika.
Žika-ležaj postaje Žika-biblioteka
Slavko Ivković, nastavnik ruskog jezika i školski bibliotekar, potvrđuje da je prijatno iznenađen Žikinim gestom:
– Škola na svojim policama trenutno ima više od 7.500 bibliotekarski zavedenih knjiga. Manji broj se nalazi u postupku obrade, većinom su to pokloni. Naša biblioteka, prema broju knjiga, spada među najveće u opštini Kovin. Najstariji primerci knjiga potiču iz 18. veka i pisani su na nemačkom i mađarskom jeziku. Od septembra 2003. godine, kada sam počeo da radim u biblioteci, mogu da potvrdim da je Žikina donacija do sada najveća. Ne znam kako je bilo ranije, ali verujem da je on najveći pojedinačni darodavac knjiga u dugoj istoriji naše biblioteke. Pored pojedinaca, knjige nam daruju i ustanove. Tako smo prošle godine od SO Kovina dobili oko 80 knjiga, uglavnom školske lektire. Vukova zadužbina iz Beograda poklonila nam je najnovije primerke „Danice”. Nije izostala ni Izdavačka kuća Srpske pravoslavne crkve iz Beograda, koja nam je poklonila svoja najnovija izdanja.
A Žika nastavlja:
– Školi u Gaju sam poklonio stotinak knjiga, a za Skorenovac već duže vreme prikupljam knjige na mađarskom. Kada prikupim veću količinu, sve ću odneti u njihovu školsku biblioteku. Pomažem i njima, kao svojim komšijama, zato što na njihovoj pijaci uvek dobro prodam svoju robu, a imam i dosta prijatelja među Mađarima u Skorenovcu. Knjige sam nudio i drugim bibliotekama, da ih ovde ne imenujem, ali su me „ladno” odbijali, pošto su im se „osećale” na buđ. Priznajem, sve je to tačno, ali to je važilo samo za neke knjige. Uostalom, znajući za taj problem, ja sam im uvek nudio da biraju samo ono što ih interesuje.
Posle ovoga, svima nama koji smo ga od ranije poznavali, preostaje da zaključimo da njegov stari nadimak Žika-ležaj više ne odgovara. Treba ga što pre preimenovati u Žika-biblioteka. On je to zaslužio.
