Kostić, Mišković i Beko nas dočekali u džemperima

Da Savez samostalnih sindikata Srbije nije jedini dokazao reprezentativnost i da najveće srpske gazde, okupljene oko Kluba „Privrednik”, nisu postale vrlo nezadovoljne prilikama za njihov biznis (em evro oko 100, em država ne gura novac u privredu), do susreta u Šopenovoj 27 (a na Dedinju) ne bi došlo. A pošto je do susreta dveju delegacija, 22. februara, ipak došlo, s jedne strane našle su se gazde za koje legenda kaže da zapošljavaju 100.000 radnika (Miodrag Babić – „Hemofarm”, Miroslav Mišković – „Delta”, Branislav Grujić – „PSP Farman”, Miodrag Kostić –„MK Grupa”, Slobodan Petrović – „Salford”, Toplica Spasojević – ITM, Zoran Drakulić –„Ist point”, Nebojša Šaranović – „Kapa star”, Dragoljub Vukadinović – „Metalac” i Milan Beko – „Laderna”), a s druge predsednik SSSS LJubisav Orbović, potpredsednici Dragan Zarubica, Vlada Andrić i Duško Vuković, predsednik Samostalnog sindikata poljoprivrede, prehrambene, duvanske industrije i vodoprivrede – Zoran Malenović, predsednik Samostalnog sindikata hemije i nemetala – LJubiša Nestorović, predsednik Sindikata metalaca – Zoran Vujović i savetnik predsednika SSSS Saud Šećeragić, dobro je imati informaciju iz prve ruke. Naš insajder je LJubiša Nestorović, čovek koji je nekoliko mandata vodio Sindikat „Azotare”, zatim napredovao za granskog predsednika u Vojvodini, pa Srbiji, a od pre nekoliko dana izabran je ponovo za predsednika sindikalne grane hemije i nemetala:

– Sastanak i sastav delegacija je unapred bio dogovoren. Isped Šopenove 27, čekali smo Orbovića da stigne iz „Galenike”. Najavili smo novinarima da će sastanka biti, pa su se i oni okupili. Planirano je bilo da sindikalna delegacija zajedno uđe, a pošto je predsednik kasnio, ušli smo prvo mi da popijemo kafu. Jedina fotografija je urađena kada je Orbović stigao. I sad to izgleda, kako izgleda.

Do sastanka je došlo, kaže Nestorović, na zahtev članova Kluba „Privrednik” da se susretnu s predstavnicima sindikata materijalne proizvodnje: hemije i nemetala, poljoprivrede–vodoprivrede i duvanske industrije, građevine i metalaca. To su grane koje već tri godine bez uspeha pokušavaju da potpišu kolektivni ugovor s Unijom poslodavaca.

– Unija okuplja manje poslodavce, pa tamo partnera za nas nema. Zato smo došli da razgovaramo sa članovima Kluba „Privrednik”, jer je kod njih oko 100.000 zaposlenih. Naravno da se razgovaralo i o širim temama. A zajednički zaključak je da ovako više ne može – kaže Nestorović.

Orbović i Beko su otvorili sastanak koji se održavao u sali taman za dvadesetoro. Nestorović kaže da obezbeđenja nije bilo, da su ih najjači biznismeni Srbije dočekali, uglavnom, u yemperima (Spasojević i Babić u plavim odelima), da se u sali pušilo... Zajednička tema bila je Vlada, zapravo odnos političara prema njima.

– Tražimo da zajedno sednemo s Vladom i predsednikom, i da razgovaramo o svim problemima u državi. Pa ovi privrednici su nam rekli da ih premijer Cvetković tokom čitavog mandata nijednom nije primio. S druge strane, već mesecima ministri biraju regione i mesta gde će da idu i obećavaju ulaganja iz buyeta. Tako selektivno raspodeljuju pomoć. Pa čijim parama oni raspolažu ako 70 odsto buyeta puni privreda? Samo u prvoj godini vlasti Vlada je pojela četiri milijarde evra deviznih rezervi. I sada, u recesiji, preko tri milijarde drže u inostranim bankama i tako pomažu privredu drugih zemalja, jer tamo privreda dobija kredite s manjim kamatama. Naš apel je da se ta sredstva ulože preko povoljnih kredita u održanje domaće privrede. Pa neka bude beskamatno na pet godina, s dve godine grejs perioda, ali će prilike u Srbiji biti stabilne i zaustaviće se sunovrat. A sredstva će biti vraćena buyetu i rezervama. Država diže kredite od drugih država, koje će vraćati naši unuci, a uvek je uslov da njihove firme rade. Zajednički ćemo tražiti da Vlada napravi prostor da rade i naši ljudi – kaže Nestorović.

Iako u Srbiji postoji Socijalno-ekonomski savet na državnom nivou, Nestorović svedoči da se o ovakvim ključnim temama tamo ne razgovara. Praktično nema, dodaje, pravog socijalnog dijaloga.

– Hoćemo hitan sastanak s Vladom, uz učešće svih privrednika, kako bi se zaustavio negativan trend koji imamo. Cilj nam je i realan opšti kolektivni ugovor, gde će svi imati obavezu da ga poštuju, a korist bi najviše imala država. I kroz sopstveno finansiranje i kroz stabilnost zaposlenih – kaže Nestorović.

Ipak, s druge strane stola našli su privrednici od kojih se mnogi bave samo trgovinom, a mnogi su i veliki uvoznici. Promena ambijenta koja se događa, ne odgovara im. Nestorović nije zapamtio koje su se vode pile (zna da je on pio „rosu”), video da kamera nema (a da l’ su skrivene – ne zna), dodaje kako fotografisanja nije bilo, i da je ponuda za ručak pretvorena u grickanje, uz razgovor. Interesantno, zapisnik nije vođen, a saopštenje koje je prethodno pripremljeno na zahtev sindikalaca, delimično je izmenjeno.

– Većinu ovih ljudi sam pri put video. Praktično sam samo Spasojevića ranije upoznao. Pričaju jednostavnim rečnikom. Znam da svi imaju biznise i u drugim državama, a ipak ostaju ovde, pa sam im i rekao kako im je sigurno Srbija u srcu. Za mene je prijatno iznenađenje bio Kostić, koji je ispričao kako ga država nije pustila u posed 40.000 hektara, pa je on u Ukrajini kupio 15.000 i tamo zaposlio 1.500 ljudi. To je valjda našoj državi bilo mnogo jeftinije – priča Nestorović.

Na primedbu da mnogi od sagovornika imaju poslovne i privatizacione repove i, uopšte, kako se s tim nosio, Nestorović kaže:

– Pa predsednik Tadić je rekao da nema nedodirljivih. Ako državni organi sumnjaju, nek pokrenu postupke. Ovi privrednici su nam pričali da su pre godinu dana bili u Palati federacije i pričali s Tadićem. I dodali su kako se posle toga ništa nije rešavalo.

Kako sam priča, Nestorović je pred Miroslava Miškovića izašao i s jednim ličnim problemom, oko „Delta sitija”:

– Pa rekao sam Miškoviću da mi njegov „Delta siti” pravi grdne probleme, jer su mi ćerka i unuka svakog vikenda tamo. On je pitao: „Šta je tu loše?” Pa loše je jer trpi kućni buyet!

PRIVILEGIJA BITI TEHNOLOŠKI VIŠAK

Sindikalna grana, Samostalni sindikat hemije i nemetala, na čijem je čelu LJubiša Nestorović, okuplja 35.000 radnika u 120 preduzeća. U njih 118 kolektivni ugovori postoje, i uglavnom se poštuju, a u dva preduzeća su u postupku potpisivanja. Najviše članova je u pirotskom „Tigru” (4.500), a najmanje u novosadskom „Agrohemu” (40). Prosečna neto plata je oko 36.000 dinara. S iskustvom čoveka koji svakodnevno obilazi Srbiju, Nestorović ocenjuje da je stanje u Pančevu vrlo loše:

– Stanje je dramatično. U Pančevu je privilegija biti u prilici da postaneš tehnološki višak, jer to znači da si bio zaposlen, a ne kao onih 17.000 ljudi s Biroa koji na posao čekaju. Strašno je što se ovim niko u Pančevu ne bavi. Lokalna samouprava mora mnogo energičnije da priđe rešavanju problema svoje privrede. Nije tačno da je Kragujevac Srbiji važniji od Pančeva. Da je država Pančevo pomogla s deset odsto pomoći koju su oni dobili, naša privreda bi i dalje bila lider. Pa ko kaže da „Staklara” ne može da proizvodi i za „punto”, kao što je pravila stakla za „jugo”? Najžalosnije mi je ipak bilo kada sam nedavno u Zaječaru pio pivo po pančevačkoj recepturi.

I na sastanku u Šopenovoj, kao pozitivan primer saradnje, istaknuto je obnavljanje proizvodnje u kuršumlijskom „Kopaniku”, gde je država prizvala „Simpo”. I dala mu stimulaciju da radi.

– A šta za „Staklaru”, gde samo „Ampula” radi, i za „Hemofarm” i „Galeniku” nije moguće primeniti isti recept. Treba pitati „Hemofarm” i Babića šta treba da bi „Ampula” pokrivala ne samo Srbiju nego i region, pa onda ugovoriti državnu stimulaciju da se posao razvije, a više ljudi zaposli. Umesto toga, država prodaje „Galeniku”, a mi smo protiv, jer će posle toga medikamenti građanima postati manje dostupni – kaže Nestorović.

Kao mesta gde bi se saradnja s velikim privrednicima uz podršku države mogla sprovesti, Nestorović navodi i Fabriku sijalica „Tesla” i „Luku Dunav”.

– U celom svetu su štedljive sijalice trend i u to se mnogo ulaže. A što „Tesla” to ne bi mogla? Što vlasnike „Luke” država ne bi pozvala i od njih zatražila da obezbede uslove za bescarinske zone? Pa koliko je zona u rumunskoj Konstanci? – zaključuje Nestorović.

O BUDUĆNOSTI „AZOTARE” I „PETROHEMIJE” 

U vreme privatizacije „Azotare”, Nestorović je vodio najbrojniji sindikat, a učestovao je, istina, s mesta predsednika pokrajinske sindikalne grane u pregovorima „Petrohemije” kod ministra Dinkića. Pitali smo ga kakva će biti sudbina ovih preduzeća.

– Mislim, pošto je preuzeo „Srbijagas” i obezbedio kontinuitet snabdevanja, da je „Azotara” pokazala da može da radi. NJen sadašnji maksimum je 400.000 tona, a to je minimum za trećinu srpskih oranica. Podaci o izvozu prehrambenih proizvoda su za „Azotaru” ohrabrujući. Mislim da će biti ponovo privatizovana, a vlasnik bi trebalo da bude neko ko može da obezbedi gas za proizvodnju 300 dana godišnje. Uz ulaganje u NPK ,„Azotara” bi mogla da proizvodi i do 600.000 tona đubriva godišnje. „Petrohemija” je u Srbiji najveći izvoznik, ali i uvoznik, a veliki joj je plus što nema problema u plasmanu proizvoda. Radi po tehnologiji koja je u Evropi izbačena kao prljava, pa izvoz nije problem. Vlasnik mora da joj bude strana koja može da obezbedi sirovinu. Možda je najbolje da bude u sastavu komšijskog NIS-a – prognozira Nestorović.