Diplomirala je na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. U Gradskoj biblioteci radi dvadesetak godina, prvo na Odeljenju za rad sa čitaocima, pa na Odeljenju za obradu i katalogizaciju, a potom je prešla na sadašnje radno mesto.
„pPRESc”: Na osnovu elektronskog izdanja našeg lista zaključili smo da je feljton posvećen „Francuskom klubu u Pančevu” bio rado čitan. To je ipak samo deo vašeg novog rukopisa. O čemu se radi?
Nesiba Palibrk-Sukić: Feljton objavljen u „Pančevačkom pres centru” deo je mnogo većeg rukopisa koji će se zvati „Srpsko-francusko-ruske kulturne veze u Pančevu između dva svetska rata”. Knjiga će obuhvatiti kulturni letopis koji se odnosi na rad Francuskog kluba u Pančevu, zapisnike Mihovila Tomandla sa skupštinskih zasedanja Francuskog kluba i imaće mnogo fotografija koje sam pronašla u Istorijskom arhivu u Pančevu. Veliki deo posla je obavljen, a rukopis je trenutno u rukama recenzenta prof. dr Ratomira Ristića, koji će pisati i predgovor. Mnoge fotografije dosad nisu objavljivane.
• S obzirom na to da vas čitaoci naših novina prvenstveno doživljavaju kao bibliotekarku, kako je došlo do toga da se bavite i istraživačkim radom?
– Bavim se bibliografijama i sve što sam dosad napisala i objavila, plod je mog svakodnevnog angažovanja na ovim poslovima. Polazeći od bibliografija, bavim se istraživačkim radom. Kada sam počela da se interesujem za rusku koloniju u Pančevu, nisam imala nikakvih podataka o njoj. Krenula sam od tekstova o ruskoj emigraciji u pančevačkoj štampi između dva svetska rata i sačinila bibliografiju. Tada se otvorila široka tema koju sam mogla hronološki da istražim, što me je dalje uputilo na dokumentaciju pohranjenu u Istorijskom arhivu grada. Tako je nastao rad objavljen u knjizi „Ruske izbeglice u Pančevu”. Radeći tu bibliografiju, bolje rečeno kulturni letopis, uvidela sam da su brojni ruski emigranti bili angažovani u radu Francuskog kluba. Tada sam uradila i kulturni letopis Francuskog kluba. Sve je dakle počelo s izradom bibliografije tekstova o ruskim izbeglicama u pančevačkoj štampi u periodu između dva svetska rata. Prikupila sam sve dostupne podatke o Francuskom klubu, a imala sam sreću da u Istorijskom arhivu dobijem arhiv Francuskog kluba. Čitala sam i literaturu o francusko-srpskim odnosima. Bibliografska istraživanja, dakle, dobra su osnova za bavljenje kulturnom istorijom, a to me privlači. Još dok sam radila na Odeljenju za obradu i katalogizaciju, uradila sam Katalog Biblioteke ruske kolonije. Stekla sam dragoceno iskustvo. Imala sam sreću da se na radnom mestu bavim kulturnom istorijom Pančeva, s posebnim osvrtom na rusku emigraciju, što mi je posebno drago jer sam ruskog porekla. Nisam studirala ruski jezik, ali mi je on drugi maternji jezik, a i dosta vremena sam provela u toj zemlji. Za tu temu sam i emotivno vezana.
• Kakvi su bili odnosi između ruske zajednice i okruženja u kojem se ona našla?
– Kulturna istorija Pančeva neraskidivo je povezana s istorijom ruske emigracije. Ruski emigranti su ostavili velikog traga ne samo u kulturi Pančeva nego i Beograda. Interesantno je, recimo, da su temelje Beogradskog univerziteta postavili ruski emigranti koji nigde u svetu nisu mogli da rade svoj posao. To im je omogućio kralj Aleksandar koji je bio ruski učenik. U ranijim periodima nije bilo moguće istraživati istoriju Rusa u Jugoslaviji. Druge zemlje su to uradile mnogo ranije, a kod nas se poprilično kasnilo tako da su ljudi nestali i izvori su uništeni. Uspela sam nešto od toga da sačuvam od zaborava. Istraživala sam, međutim, srpske izvore, jer ruski su uništeni.
• Kako se danas u Evropi gleda na ulogu ruske emigracije?
– Ova godina je u Francuskoj proglašena godinom ruske emigracije. Obeležava se 90 godina od odlaska Bele armije sa Krima. Kada je Vrangel prognan, on je došao u Sremske Karlovce. Kod nas će ove godine, u junu, u Beloj Crkvi, biti otvorena izložba posvećena ruskoj emigraciji. Pozvana sam da dam svoj prilog ovoj manifestaciji. Rusi će takođe obeležiti ovu godišnjicu na simpozijumu u Sevastopolju, tokom oktobra, gde sam takođe pozvana. Već jednom sam bila u Sevastopolju na međunarodnom simpozijumu, zato što je sedište poslednje Krimske republike bilo upravo u ovom gradu. Vrangel se praktično povlačio prema Sevastopolju i odatle je došao u Sremske Karlovce. Radove sam već dostavila, jedan se bavi Vrangelovim boravkom u Pančevu, drugi se bavi ruskim emigrantskim bibliotekama u južnom Banatu, a treći je posvećen Ruskoj bolnici u Pančevu.
